Путопис

ИТАЛИЈА (2): ВЕНЕЦИЈА
Невеста и господарица мора
„И тако је опет угледао најчудеснију луку, онај заслепљујући склоп фантастичних грађевина које је Република износила пред погледе морепловаца пуне страхопоштовања: лаку дивоту Плате и Мост уздисаја, стубове на обали са лавом и свецем, бок храма из бајке, помпезно истурен, поглед на пролаз кроз капију и на сат са џиновима; и гледајући промишљао је да је онај који у Венецију стиже сувим, на железничкој станици, улази у палату на задња врата, и да не треба никако другачије долазити но што он сада чини, да треба само бродом, само са високе пучине стизати у најневероватнију варош.” (Томас Ман „Смрт у Венецији”)

Текст и фотографије: Мишо Вујовић

Чудан је то лавиринт историје, испресецан калдрмисаним сокацима окруженим воденим улицама које повезују камене ћуприје, шаролик, помешане архитектуре истока и запада, старе Грчке и Византије, ренесансе и барока. Красе га раскошне фасаде с цветним аранжманима, понеко оронуло здање с тужно навученим жалузинама испод којих се протежу претрпани дућани с крпицама и сувенирима, ресторанчићи, бистрои и пицерије, продавнице текстила, обуће и незаобилазних маски – симбола карневала у Венецији. Жагор непрегледних колона знатижељника највећег пешачког града на свету с времена на време прекида рески звук црквених звона и бродских сирена са неког вапорета (бродића) који саобраћа главном воденом авенијом, Великим каналом (Канал Гранде), који пресеца Венецију на два дела са по три кварта. У северном делу се налазе квартови Канаређо, Кастело и Сан Марко, у јужном – Сан Поло, Дорсодуро и Санта Кроче. Дуж Канала Гранде, са обе стране, налази се више десетина прекрасних, богато украшених палата, симбола моћи својевремено највеће трговачко-поморске силе. Међу репрезентативнијим је, свакако, Палата Свете Софије.

У ЦАРИГРАДСКИМ КОЧИЈАМА

Непрегледни мравињак туриста свакодневно опседа овај градић, никао у плићаку венецијанских лагуна, у коме је све доступно, уз јасно искристалисана феничанска правила с великим распоном цена, од вожње гондолом, услуге у ресторанима, шопинга у радњама, до паркинга који је, свакако, најпрофитабилнији бизнис на Пјаци Рома и Троћенту, деловима града до којих се може стићи аутомобилом, и где се налазе паркинзи са целодневним ценама паркирања без обзира да ли остајете само неколико сати или цео дан. Иако нема превише путоказа, на мањим трговима званим кампо или поље постављене су табле које усмеравају према централном тргу – Светог Марка (Piazza San Marko), где се налази монументална базилика са моштима Светог Марка, са којом је повезана раскошна Дуждева палата, а у непосредној близини су Мост Риалто, Мост уздаха и прелепа црква Санта Марија Дела Салуте.
На Трг Светог Марка, за многе један од најлепших тргова света, може се стићи морем са Пјацете, а, осим истоимене цркве, на њему се налазе Лодетова и Сансонова библиотека и Дуждева палата, седиште господара Млетачке Републике.
У луксузним и скупим ресторанима на Тргу негују се успомене на Гетеа, Вагнера, Вернера, Моцарта, Виндзоре, Ањелијеве, Кенедијеве, Лиз Тејлор, Питера Јустинова...
Базилика Светог Марка, са чијег звоника пуца предиван поглед на целу Венецију, изграђена је различитим стиловима „скупљаним” у освајачким походима, а кићена је пленом крсташких похара, највише благом Византије, оним малобројним које је лепота спасла да не буде претопљено у дукате. Једна од таквих реликвија су Четири бронзана коња, са цариградског хиподрома, сада смештена на првој тераси базилике. Коњи су, како хронике бележе, у Цариград стигли с атинског Акропоља да би украшавали огромни константинопољски хиподром са 100.000 места. Император Јустинијан под њима је, у једној трци у време Ника устанка, изгубио главу. Бронзана квадрига у Венецију је допремљена након крсташке похаре Цариграда, по налогу слепог дужда Енрика Дондола. Шесто година касније, запале су за очи Наполеону, новом господару Венеције, који их премешта у Париз, где подиже Тријумфалну капију на чијем луку поставља византијску кочију у којој је он кочијаш. Након Наполеоновог пораза у бици код Ватерлоа, велики руски цар, Александар Први Романов, приликом победничког дефилеа испод Тријумфалне капије, наредио је да се бронзане кочије врате у Венецију.

КРАЉИЦА ЈАДРАНА

Име јој симболише племство, и није случајно названа невестом мора, Серенисимом, краљицом Јадрана, градом мостова... Захваљујући бурној и славној прошлости, постала је симбол лепоте, моћи и раскоши. По њој називају градове на води: Амстердам – „Западна Венеција”, Санкт Петербург – „Северна Венеција”, Њу Орлеанс – „Америчка Венеција”.
Њени оснивачи, склањајући се у мочварним лагунама пред најездом Хуна, нису ни слутили да ће њихово присилно прибежиште за само неколико векова израсти у трговачку престоницу и највећу луку света. Успон Венеције почиње средином IX века успостављањем епископије и преношењем моштију Светог Марка из Александрије. Од IX до XII века, Венеција доживљава културни и економски процват, гради се Црква Светог Марка, стара Дуждева палата, градски арсенал, прокопавају канали, утврђују острва. Од XIII до XVII века важила је за престоницу уметности. Њена моћна економија подржавала је уметност свих праваца. Унутрашњост и екстеријер многих здања чија монументалност и уметничка украшеност и данас сведоче о процвату и снази једне епохе, улепшавали су вајари, скулптори, сликари, керамичари, мајстори у стаклу и дрвету. Процват архитектуре и урбанизма почетком XVI века започео је дужд Андреа Грити, који, са идејом да направи нови Рим, а након похаре Рима 1527. године, прихвата прогнане уметнике међу којима су Сансовино и Санмикели, који су више од 40 година владали венецијанском архитектуром. Сансовино обнавља базилику и звоник Светог Марка, гради Ковницу, довршава Прокуратуру, док Микеле Санмикели, између осталих, гради два величанствена здања – раскошни дворац Гримани на Великом каналу и величанствену палату Корнер. Њихов наследник, градски архитекта Паладио, изградио је цркву Светог Ђорђа Мађоре и цркву Спаситеља. Печат венецијанском сликарству дали су ненадмашни Тицијан, Лото, Ђордонео и Веронезе...
 Није на одмет осврнути се на време када је престоница Млетачке Републике у XV веку била једна од економски најмоћнијих држава света. Млетачки дужд, Томазето Мачиниго, 1423. године прави блистави биланс своје империје, са око 100.000 становника и разгранатом трговином широм планете. У бродовима и лађама, наводи Дужд, има 10 милиона дуката, са годишњим приходом од 4 милиона дуката. Трговачка флота броји је преко 6.000 малих и великих бродова и једрењака, а њу је опслуживало 36.000 морнара, док је у индустрија бродоградње упошљавала око 6.000 бродоградитеља и столара. У истом периоду бродови су годишње превозили између 10.000 и 12.000 тона терета, што најбоље илуструје економску моћ Млетачке Републике, чији је владар, после цара и папе, важио за трећег човека на свету по моћи и утицају. У то време дуж канала Венеције на паноима су исписивани трговачки постулати следећег садржаја: „Да трговачки закони буду правични, мерење исправно,а пословање трговаца контролисано.”

МНОГО МАСКИ, ДВЕ ЖЕНИДБЕ И ВАЖНЕ ПОУКЕ

И поред пропасти Млетачке Републике крајем XVIII века и ропства под Наполеоном и Хабзбурзима, припајањем новоснованој Краљевини Италији 1866. године, Венеција постаје најелегантнији и најпожељнији град и, вероватно, претеча туризма у Европи, да би средином XX века постала најатрактивнија туристичка дестинација. Кроз град мостова, гондољера, пловних улица, маски, голубова..., прохујала је инквизиција. У њему су живели свеци, скончавали овоземне дане мученици, умовали мудраци, надахњивали се песници...
Вековима је Венеција изазивала авантуристе, опчињавала пустолове, скривала опсенаре, мамила трговце, фасцинирала хедонисте, инспирисала путописце, тајила прељубнике, разблудно љубила моћнике...
 Импресионирала је многе великане. Гете је написао да се ни са једним градом не може упоредити, Чарлс Дикенс да њена стварност превазилази машту најбурнијих снова, а Томас Ман је назива најневероватнијом вароши. Венецију је обожавао Чајковски, у њој су компоновали Монтеверди и Вивалди, ту је очи склопио Вагнер, вечно се настанио Стравински, Лучијано Висконти је снимао филм Смрт у Венецији по роману Томаса Мана...
 У Венецијанском Пантеону, међу 25 млетачких дуждева, почива Марин Држић, отац Дунда Мароја. Упамтили смо је у Женидби Максима Црнојевића и Женидби Душановој, из које оста наук и данас (у ери туризма) користан: „Латини су старе варалице”.
Његош је помиње у Горском вијенцу и у Венецијанском путопису, у коме владика-песник описује своју собу у хотелу „Аустријски император”, где је болујући тиховао. „Много бих још којешта писао али ми не да јека од великијех звона”, записао је већ видно начетог здравља велики поета. Милош Црњански господару песника посвећује песму „Његош у Венецији”. Ни Доситеј јој није одолео, Ђура Јакшић је назива „невестом плавом, мора зеленога”, Сава Владиславић је у Венецији оженио прелепуВиргинију Травизан, бележи Јован Дучић, а вечни поетски помен том граду оставио је и Лаза Костић песмом „Санта Марије Дела Салуте”:
 „Зар није лепше носити лепоту, сводова твојих постати стуб, него грејући светску грехоту у пепо спалит срце и луб;тонут у броду,трунут у плоту, ђаволу јелу и врагу дуб! Зар није лепше вековат у те, Санта Марија дела салуте!”
Данас је, са својих 270.000 становника, једина туристичка метропола у којој нема аутомобила и где гондоле више од 1.000 година развозе госте и мештане. Посебан доживљај Венеције је пловидба кроз Канал Гранде из ког се види сва раскош, архитектонско богатство, разноликост и јединственост амбијента, али и нескривена руинираност грађевина.

***

Карневал
Велики бал на отвореном под маскама настао је у XI веку и свакако је најстарија манифестација у Венецији. О њему је писао Гете, али га је, кажу, прославио велики заводник Ђакомо Казановa. Венецијански карневал одржава се у фебруару и један је од најмасовнијих у свету. Мајстори за маске средином XV века званично су ушли у занатски еснаф Венеције, а сам карневал опстао је упркос Наполеоновој забрани у XVIII веку. Велики император, након освајања града, у страху да би се под маскама скривали шпијуни, забранио је ношење маски и одржавање карневала.

***

Сориано
Један од заштитних знакова краљице Јадрана, миљеница туриста и мештана је крупна тиграста мачка сориано, стигла бродовима из Персије и Египта, љубимица трговаца и верни чувар дућана, истребљивач глодара и готово да нема простора у ком се не шепури по неки дежмекасти главоња дебелог крзна. Средином седамдесетих година прошлог века, друштво „Динго” званично је заштитило венецијанске мачке.

***

Венчање
У знак захвалности мору на коме су пловиле млетачке златоносне лађе, сваке године дужд је, са богато украшеног брода у луци Светог Николе, бацао у море златну бурму, ритуално венчавајући Венецију и Сиње море.

***

Острва, канали, мостови
Заблистала је у раскоши похараног блага Васељене, издржала је и остала до данас најромантичнији, а по многима и најлепши град на свету. Венеција лежи на 118 малих острва повезаних са преко 160 канала, 400 мостова, има неколико стотина палата.